Становници Сремске Митровице тражили су још у доба Војне границе да се њихов град подигне са степена војне на градску општину. Након узалудних напора , тек у време развојачења, осамдесетих година прошлог столећа, Митровчани су поново поднели молбу да Митровица добије положај градске општине. Њихова молба се уважила и законом, од 2. јуна 1881. године, постојећа политичка општина подигнута је у ред градова.После тога одмах су расписани избори и на првој седници изабраног председништва за првог градског начелника изабран је Ћира Милекић. Крајем прошлог века, на седници градског заступништва, прихваћен је „Штатут градске опћине Митровица“ од 115 чланова, који је био на снази све до краја I светског рата.
По статуту управна власт градске општине Митровица протезала се на затечено земљиште некадашње политичке општине. Симбол града представљао је властити грб и натпис ћирилицом и латиницом „ Град Митровица“. На грбу је представљен римски војник у потпуној опреми, наоружан у десници копљем, а у левици обичним штитом, у десном углу над шиљком копља златна звезда и у левом полумесец с горе окренутим роговима.
По закону о уређењу градских општина, од јуна 1895. године органи градске управе су били: градско заступство као орган који доноси одлуке, градски начелник и градско поглаварство као извршни орган. Грађани су бирали своје градско заступство, које је решавало све предмете у свом делокругу и то у седницама. Редовне седнице градског заступства држале су се бар једанпут месечно. Поред позива заступницима, свака седница се објављивала и посебним огласом истакнутим на градској већници. Седницама градског заступства могла је присуствовати публика. На седнице, међутим није било дозвољено доносити било какво оружје. Опћинство се имало мирно владати и ничим није смело ометати ток расправе. У случају ометања рада председник је имао право да појединце или целу публику удаљи из сале.
Заступници су били дужни да долазе на седнице редовно и тачно. Ако неко, поред три примљене опомене, не долази на градску скупштину и одборске седнице, престаје да буде градски заступник.
У 36. члану Статута стоји:
„ Говорници пак имају се строго предмета држати, те уколико се може кратко и тачно своје мисли очитовати. Ако би се који говорник од предмета удаљио, има га председник опоменути да се држи ствари“.
Члановима заступства није било дозвољено да посебно разговарају и тиме ремете ток скупштине. Ваљан закључак се доносио надполовичном већином гласова, а за нека питања се тражила двотрећинска већина.
Градско заступство се делило у сталне одборе.
У делокруг политичко- правног одбора је спадало: рад управних органа, пријем и отпуштање службеника, пензионисање, додељивање права грађанства итд. Господарски одбор се бринуо: о издржавању и управљању општинском имовином; о склапању и продужавању предрачуна прихода и расхода и др.
У надлежност грађевног одбора је потпадало: давање дозвола за нове грађевине: јавна расвета и канализација: дозволе за „ помакнуће појединих архитектонично украсних делова код приватних и јавних здања“, одређивање делова града где је дозвољено градити под олакшаним условима и сл.
Грађевно – здравствени одбор се старао: о уређењу здравства и чистоћи града, о социјалном старању, о хигијени итд.
Градско поглаварство су сачињавали начелник и потребно стручно и помоћно особље. У стално намештено особље улазе: градски сенатор повереник сигурности, инжињер, физик, благајник, офизијал, лечник и благајнички протуставник. Остало чиновништво и особље су сачињавали: градски редарствени надзорник, градски баждар, дневничари, две примаље, порезник, ветеринар, редарствени наредник и 18 градских редара, цестар,шест малтара,градски вагар, баштован и живодер.
Највећу годишњу плату је имао градски сенатор- 1000 форинти и станарину 250 форинти а најмању градски живодер са годишњом наградом од 200 форинти и станом у натури.
