Велики књижевник и српски просветитељ Доситеј Обрадовић није пореклом из Срема, али је  прве кораке у учењу  и тражењу истине нечинио у Фрушкогорском манастиру Хопову. Основну школу је похађао у родном Чакову, а онда га теча даје на изучавање капамаџиског заната у Темишвар. Овде су два шегрта, Димитрије Обрадовић и Ника Путин, одлучили да се отисну у свет. Препешачили су Банат, прешли Тису и Дунав- прошли кроз Сланкамен и Сремске Карловце и трећег дана путовања приближили се циљу. У подневним часовима ишли су кроз воћњаке и винограде од Ирига до ХоповаУморни и збуњени улазе у манастирско двориште и сусрећу калуђере, који излазе са ручка:

  • Одакле сте децо, упита их игуман?
  • Из Баната, одговори бистри Димитрије.
  • А далеко сте накањени?
  • Овде би ради остати ако нас примите.

Манастир је оскудевао у „ђацима“ и игуман их одмах прими.За свог ђака узео је Димитрија, који је  одмах у ћелији нашао за себе лектиру- житија свих светих. Књигу  је изнео у ходник пред ћелијска врата и почео да чита.“ Кад се игуман испавао-  како бележи Ђуро Гавела- затекао је свог ђака над књигом. Било му је чудно што младог новајлију више занимају књиге него манастирске зграде и околина. Затражио је да му Димитрије прочита нешто наглас. Овај је читао све  као из псалтира, који је знао напамет“.

У манастиру нико није читао као овај придошлица- „ све као вода“. Калуђери су сви одреда били прости и неписмени. Њихово знање није ишло даље од читања молитава. Ни хоповски игуман Теодор није био вештији књизи и писању од остале браће. Међутим, он је знао да цени туђе знање и зато се Димитрије привио уз њега.

Димитријев посао у манастиру састојао се у томе да исто држи ћелију свог старешине и да му сваког дана прочита нешто из књига које би игуман затражио. Остало време проводио је у читању за себе, а највише у читању житија, биографија светаца. Дечаку се највише допао живот светог Доситеја, па је решио кад се замонаши да узме име овог свеца.Игуман је покушавао да одврати Димитрија од заношења таквим животом. Пошто је провео лето и зиму у Хопову, Димитрије се на пролеће замонашио и добио „ пожељено име“ Доситеј. После тога игуман и његов ђак манастирском каруцом отишли су у Сремске Карловце. Митрополит Ненадовић рукоположио је Доситеја за ђакона.

По повратку у Хопово Доситеј је постао још већи испосник. Понекад се од глади и жеђи једва држао на ногама. Читањем грађанских књига почеле су се отварати очи младом калуђеру и поново се буди његова жеља за знањем. Живот је Доситеј сагледавао у правом светлу. „ Негде далеко је била наука: школе, универзитети, академије а све је пролазило само „ у  старању и говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче“… Доситејев  аскетизам почео је малаксавати. Оно што је свакодневно гледао око себе, калуђере који се парниче, нападају, туку, поткрадају…. будило је у њему жељу за другом, другачијом просвећеном средином“

Поред житија светих- како каже књижевник Вељко Петровић- он је наишао и на књиге које су говориле о природи, изналазиле правила класичних језика, и видео да се до спознавања света, његова стања и истина долази и другим путем., путем науке и размишљања, и одједном му је пукло пред очима да су народи који су те књиге саставили дотле и доспели што су проучавали природу и трудили се да слободним разумом докуче њена правила и законе.

Доситеја је у томе подржавао игуман Теодор, који је увидео племените тежње младог монаха. Када је Теодор премештен у Шишатовац, поред последњег новца свом младом пријатељу је дао и овај савет:“ Мој синко, чини ми се да се више у животу нећемо видети. Ја знам да ћеш ти било куда за науком поћи….С њом ћеш свуд пристати и своје живљење поштено заслужити… Ја ти  више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ, него у Опову игуман и архимандрит. И ако ме послушаш, како знам да ћеш, благосиљаћеш ме кад у гробу будем…“

Преко три године је Доситеј провео у Хопову. Сада је само чекао погодну прилику да побегне из манастира. „ Жеља к учењу- пише Доситеј- била је најјачи узрок, да сам ја сву вољу изгубио, у оном сремском рају, то јест у Фрушкој Гори у Опову, дуже пребивати“.

Из Ирига је Доситеј набавио  плаветну доламу, чакшире и хајдучке црвене опанке, па се с једним другом из Хопова спустио према Раковцу, странпутицом наоколо и поред Дунава се упутио према Осијеку, да би у свом занимљивом животу обишао многе крајеве, државе и европске центре.