Први предлог да се у Војној граници гаји свилена буба потекао је од граничарског инспектора барона Бека.После тога дворски ратни савет је послао свога стручњака да посади дудово дрвеће и да изда упутства како се гаји свилена буба. Сађење дудових стабала почело је у Градишканској регименти Славонске војне границе, а настављено у Бродском и Петроварадинском пуку. По неким подацима за оштећење дудовог стабла била је прописана смртна казна у неким деловима Границе.
У Славонској граници гајење свилене бубе почело је 1761. године. У пуковима ове граничне области она је гајена више него у ма којој покрајини Хабзбуршке монархије. Највећи напредак постигнут је крајем 18. века, те је од 1782. до 1801. године произведено 806.653 фунте свилених чаура. При командама пукова одржавани су течајеви за гајење свилене бубе, а из сваке компаније упућивани су на њих граничари да се обучавају како се буба гаји. Почев од 1801. године на овој територији чауре је откупљивала Дворска комора из Беча.
Прва предионица свиле подигнута је 1774. године у св. Ђурђу. Две године касније подигнута је предионица свиле у Белој Цркви, а нешто касније у Митровици, Бјеловару и Винковцима.
Врло занимљиве податке о развитку гајења свилене бубе и свиларства пружа Фридрих Таубе у свом делу „ Опис Славоније и Срема“: „ Гајење свилене бубе…. се за кратко време силно раширило. Гајити свилену бубу није никакав тежак посао, могу га обављати жене и деца, а не траје дуже од два месеца. осим тога, владар је установама, премијама, наградама и великим трошком дуго помагао свиларство и тиме га подигао. Владар је поставио и плаћао једног у свиларству искусног човека, који је имао да путује по целој Славонији и Срему и свуда да подучава како треба садити бели дуд и гајити свилену бубу; у коју сврху је бесплатно делио дудове младице и бубино семе. Од власника властелина затражено је да њихови чиновници пораде међу народом око увођења свиларства: овим властелинским чиновницима који су се у овоме истакли не само што је владаревим дворским рескриптом труд јавно похваљен, него је награђен златним венцем и новцем.
За надзор над дудовима и културом свиле било је постављено нарочито особље, плаћено из разних фондова. Највећи узгој свилене бубе био је почетком XIX века, као и раније , у Петроварадинској, Бродској и Градишканској регименти Славонске границе. Када је откуп чаура био препуштен приватницима и слободној конкуренцији, за чауре је плаћано до 50 крајцара по фунти, што је било још увек мало. У то време у славонској граници постојало је девет предионица. У свакој регименти је постојала главна плантажа дудова и један инспектор са чиновничким особљем.
Од 1804. године издаване су предионице појединцима у закуп у намери да се постигне што већа откупна цена свилених чаура. У овим предионицама су биле смештене и станице за откуп чаура.Предионице су давале у закуп под условом да за чауре могу плаћати најмање ону откупну цену коју је плаћала Дворска комора. Тада су граничари могли продавати чауре коме су хтели. Било је издато штампано упутство како се свилена буба има неговати и постављени су чиновници који су давали упутства у погледу плантажа дудова и неговања свилене бубе.
Поред свих мера војних власти, крајем друге деценије XIX века, производња није била задовољавајућа, јер се ни плантаже дудова ни свилене бубе нису неговале према упутствима. Узрок опадања производње био је у томе што је за свилене чауре мало плаћено, а затим што су граничари и војном силом присиљавали да гаје свилену бубу. У то време највише свилених чаура произведено је на овом граничарском подручју. Свила која је произведена у Војној граници мада се, по финоћи и сјају, није могла мерити са енглеском и индијском, била је од њих јача и тиме издржљивија.
