Први штампари наших књига у Бечу и Венецији били су истовремено и књижари. Књиге су се у то време, такође,продавале и на вашарима. У нашим крајевима књижара тада нема. „Пренумерација“ ( како се називала претплата) била је главни облик растурања књига.Свако место у јужној Угарској, Хрватској и Далмацији, како наводи Вук Караџић, имало је свог сакупљача претплате, који је тај посао радио из родољубља. Претплата (пренумерација ) била је једини начин  не само да се изда књига него  и да се по народу  разнесе. Први књижар и издавач у Београду је био Глигорије Возаровић Глиша пореклом из Срема.

Возаровић се родио 1. августа 1790. године у фрушкогорском селу Лежимиру.После основне школе родитељи су Глишу дали на изучавање заната.За коричара је изучио код домаћих мајстора. Потпомогнут од Перке Бајић, кћери кнеза Милоша Обреновића удате у познату трговачку кућу Бајића, Возаровић се упути у Беч, где је усавршио  књиговезачки занат. Када је у Србији отворена прва државна штампарија, Возаровић је постао први књижар  и издавач у Београду.У књижевности прве половине XIX века утицај Доситеја Обрадовића био је врло јак. Доситеј се свуда тражио и читао, па се штампају његова неиздата дела. Возаровић је приредио прво издање целокупних списа Доситеја Обрадовића. Од 1833. до 1836. године издао је сабрана Доситејева дела у  девет књига, а касније као десету књигу штампана Доситејева писма.

Глигорију Возаровићу  припада част да је издао најбољи српски алманах“ Голубица“, који је изашао у пет књига.Његови блиски пријатељи били су Димитрије Давидовић, Милош Светић, Сима Милутиновић, Јоаким Вујић и други књижевници оног доба.

Повези књига Глигорија Возаровића одликовали су се не само солидношћу него и елеганцијом какву дотадашње књиговезање у Србији нико није имао. Хрбати његових књига су, готово по правилу, од лепе и јаке коже, а натписи и украси су у злату- све израђено у стилу осамнаестог века. Искусни библиотекари и библиофили и данас познају његов рад  и цене га као фину и укусну израду.

Глас о Возаровићевом мајсторсту и повезивању књига стигао је и до Књаза Милоша Обреновића, па му је он послао да повеже јеванђеље које беше добио на поклон од кнезова Петра Лазаревића и Стефана Пазарца.

Повезан у кожу, црвеном свилом украшен и златотиском на корицама овековечен је  оригинал рукописа првог Устава Србије из 1835. године, који је до данас сачуван у Архиву Србије.

Возаровић  није био књижеван, али се са књижевницима врло радо дружио. У његовој кући  скупљала се сва тадашња интелигенција. Ту се зачела  и прва мисао о Народној Библиотеци, која је основана  1832. године.

Почетком 1848. године завршио се живот Глигорија Возаровића, заслужног“књиговезца и књигопродавца“. Његово име заузима видно место у културној историји нашег народа, посебно Београда.

Библиотека у Сремској Митровици носи назив Глигорије Возаровић.