У XIX веку појављују се и жене писци у нашим крајевима.Јевстахија Арсић, рођена 1776.
године у Иригу, прва ступа на поље наше књижевности. Године 1814. Oна је у Будиму
штампала“ Совјет Матерниј“. Јевстахија тражи да се читају дела „ премудрога Доситеја“, а
свака девојка треба да научи историју, географију, логику и филозофију.

Нешто касније Јевстахија објављује, такође у Будиму, „ корисно размишљање о четири
годишња доба….“Ова књига је штампана на 150 страна и исто тако има поучни карактер.

У деветнаестом броју Летописа Матице српске са својим прилогом „ Моралне поуке“
Јевстахија говори о „ благоразумију, мужевству, умерености, благопристојности и
часности“, али прилично неодређено и без ширег разумевања моралних проблема.
Јевстахија Арсић, по речима Васе Стајића, спомиње се зато“што се прва дала видити на
позоришту овако великог света који зовемо списатељство и сарадња у јавном животу“

Потпуно улажење жене у књижевност означава необичан лик Милице Стојадиновић
Српкиње. Свој сиромашни и „ доста промашени“ живот изразила је у свом књижевном
делу. Почела је да објављује стихове у новинама“ Сербски Народни Лист“ 1842. године. У
раздобљу после револуције 1848. године издала је три своје збирке стихова. Сем тога,
шездесетих година, у три књиге објављује свој дневник „ У Фрушкој Гори“, који далеко
више вреди од збирки песама, „јер је добар докуменат и времена и једне људске судбине“.

Милица је рођена 1828. године у фрушкогорском селу Буковцу, а одрасла је у Врднику,
где је протекао већи део њеног живота. Она је остала призната као „ прва српска
стихотворка“и тако ушла у коло југословенских књижевника. Вук Караџић је зове својом
кћерком из Фрушке Горе, Иван Мажуранић је посећује и шаље јој свој спев, Његош јој
уручује своје главно дело, Љубомир Ненадовић је тражи у Београду и поздравља песмом,
а Јован Суботић је походи у Врднику са својом женом. Вукова Мима јој је посестрима,
долази у Врдник и с радошћу дочекује Милицу у Бечу као свог госта.

Она је такође под утицајем просветитељства, јер нема боље будућности без просвећене
жене. Бави се књижевношћу у слободном времену, које јој преостане од домаћих
послова. Са радошћу пише о дану када јој је један сељак донео из Митровице “стол за
писање са полицом за књиге“. Она се много уздала у своје бављење књигом, али њена
каријера има трагичан крај. Без довољно самосталности духа и борбености она није успела
да се одржи. Неудата, поремећена ума и у ужасној беди, умрла је заборављена у
Београду. Тек касније нараштаји сетили су се Врдничке Виле, па јој је Одбор београдских
девојака издао спомен- књигу, а у врту манастира Раванице( Врдник)1912. године
откривена је њена биста.

Oд Сремица, које су се бавиле писањем, може се забележити, мада није значајнија појава ,
Јелена Поповић. Она је 1875. године издала своје „ Песме“ у Панчеву.

Иако жене овог краја у књижевности XIX века нису дале дела изузетне вредности, ипак су
учињени први кораци, јер су Сремице отвориле пут учешћу жена Војводине у
уметничком, културном и јавном животу уопште.